Oni

Žive od danas do sutra, i svako sutra njima je lepše od juče. Sa osmehom na licu ponosnog čela koračaju kroz život bez predrasuda. Oni vole život, a ne bi se reklo da život voli njih.

Imaju dvoje dece, jedno magare, gomilu kartona koja im daje sigurnost u životu i nešto što oni nazivaju dom. Dom koji se sklapa i rasklapa, koji je nastao iz te gomile kartona i koji će jednoga dana opet završiti u njoj. Ta kuća nema broj, a ulica nema ime.

Oni ne žale za onim što nemaju, naprotiv oni su zadovoljni sa ovo malo što imaju.

Kroki

Provincijalac

Stoji na prozoru i gleda u daljinu. Sluša buku automobila, klepetanje trolejbuskih vrata i histerična zvona tramvaja. U očima odsjaj velegrada, a provincijska duša volela bi da čuje tišinu i da oseti dah prirode koja pruža unutrašnji mir.

Trudio se da nađe svoje mesto u gužvi, a sada se kaje što ga je pronašao. Možda bi bilo bolje da ga i dalje traži, možda bi i dalje voleo ovaj grad, možda bi i dalje uživao u svemu što mu u ovom trenutku smeta.

Samo pre petnaestak godina sve ovo bilo je veliko zadovoljstvo za njega, a sada bi želeo da nije ovde i da nikada nije ni dolazio. Živi život iz snova, a voleo bi da nije počeo sanjati i da je ostao tamo, tamo daleko u svom malom gradu.

Kroki

Ćuti i pričaj

Ima stvari koje sam rekao i kajem se, a neke sam prećutao i grize me savest.

Sad posle svega, sa iskustvom priče i ćutanja život me zbunio i ne znam kako dalje. Da li je bolje kajati se za učinjena dela ili patiti za nečim što smo mogli a nismo uradili. Hteo bih pričati, a ćuti mi se.

Kako naći pravu meru, pričati a ćutati i ćutati a pričati.

Kroki

(Ne)Prijateljstvo

Imati prijatelje iskrene i prave znači imati nekog ko neće da ti se „kezi“ šta god da uradiš i ko te neće uvek tapšati po ramenu u stilu „kako si lep i pametan“. Prijateljstvo je kritika koju često ne prepoznamo na pravi način i prave prijatelje proglasimo neprijateljima.

Prijateljstvo se ne može definisati jer to nije matematika gde dva i dva uvek daju četiri. Prijateljstvo nije mera za koju postoji formula i jednačina kako se do njega dolazi.

Prijateljstvo je prijateljstvo i ništa više.

Kroki

Vojnik

Otišao je u taj grad, nije bio nepozvan. Imao je taman toliko godina da je konačno morao biti tu. Pozvali su ga da dođe, a on nije mogao da bira i jednostavno morao je da ode.

Ništa mu nije bilo jasno. Pozvali su ga, a iskrene dobrodošlice nije bilo. Naprotiv, dočekala su ga neka namrštena lica puna mržnje i prezira.

Dobio je svoje mesto na spisku, svoj krevet, svoju garderobu, ali je izgubio slobodu. Spavao je budan, plakao u sebi i jecao na sav glas ali toliko glasno da ga niko nije mogao čuti.

Zašto, zašto, zašto? Postavljao je u sebi pitanja jer svako postavljeno pitanje iziskuje odgovor, a traženje odgovora zaokupi misli i olakšava boravak ma gde se ko nalazi.

Tražio je način da pomogne sebi, da prevaziđe bol, patnju, bes i očajanje. Našao je lek, lek koji lekari ne prepisuju, koji nigde nije zabranjen, besplatan i dostupan svima i na svakom mestu. Biće mu bolje kada potroši celu dozu tog leka koji se zove vreme.

Trošio ga, ne može se reči sa uživanjem, ali ipak ga je trošio i potrošio. Na kraju kada je njemu bilo bolje od tog leka, bilo je bolje i svima koji se nisu lečili na njegov način, a došli su zajedno sa njim.

Kroki