Mrzim rastanke i plašim se da ću zbog njih zamrzeti razna mesta, ljude i događaje ma koliko lepi bili. Svi dolaze da bi otišli, da bi se opet vratili kući. A ja, ja bih otišao zauvek negde na kraj sveta da mi niko ne dolazi i da više nigde ne idem. Otišao bih, ali kako … kako da odem kada mrzim rastanke.

Kroki

Taj čekić pamti i jače metale, a On se seća i težih dana. Ostane po nekada bez novca, ali ipak je bogat čovek jer ne duguje nikome ništa. Nije izučio škole, ali je izučio život.

Dok stvara nešto za bolje sutra On vodi borbu sa svojim životom. Gubitnici dižu ruke od sebe, a pobednici nikada ne odustaju. On je pobednik bez poraza, pravednik koji nepravdu oseća i nikada je ne pravi.

Mudro čeka i bori se za bolje sutra koje će doći posle danas kada ono postane juče.

Stvara danas, stvarao je i juče, a stvaraće i sutra.

Kroki

Žive od danas do sutra, i svako sutra njima je lepše od juče. Sa osmehom na licu ponosnog čela koračaju kroz život bez predrasuda. Oni vole život, a ne bi se reklo da život voli njih.

Imaju dvoje dece, jedno magare, gomilu kartona koja im daje sigurnost u životu i nešto što oni nazivaju dom. Dom koji se sklapa i rasklapa, koji je nastao iz te gomile kartona i koji će jednoga dana opet završiti u njoj. Ta kuća nema broj, a ulica nema ime.

Oni ne žale za onim što nemaju, naprotiv oni su zadovoljni sa ovo malo što imaju.

Kroki

Stoji na prozoru i gleda u daljinu. Sluša buku automobila, klepetanje trolejbuskih vrata i histerična zvona tramvaja. U očima odsjaj velegrada, a provincijska duša volela bi da čuje tišinu i da oseti dah prirode koja pruža unutrašnji mir.

Trudio se da nađe svoje mesto u gužvi, a sada se kaje što ga je pronašao. Možda bi bilo bolje da ga i dalje traži, možda bi i dalje voleo ovaj grad, možda bi i dalje uživao u svemu što mu u ovom trenutku smeta.

Samo pre petnaestak godina sve ovo bilo je veliko zadovoljstvo za njega, a sada bi želeo da nije ovde i da nikada nije ni dolazio. Živi život iz snova, a voleo bi da nije počeo sanjati i da je ostao tamo, tamo daleko u svom malom gradu.

Kroki

Ima stvari koje sam rekao i kajem se, a neke sam prećutao i grize me savest.

Sad posle svega, sa iskustvom priče i ćutanja život me zbunio i ne znam kako dalje. Da li je bolje kajati se za učinjena dela ili patiti za nečim što smo mogli a nismo uradili. Hteo bih pričati, a ćuti mi se.

Kako naći pravu meru, pričati a ćutati i ćutati a pričati.

Kroki

Imati prijatelje iskrene i prave znači imati nekog ko neće da ti se „kezi“ šta god da uradiš i ko te neće uvek tapšati po ramenu u stilu „kako si lep i pametan“. Prijateljstvo je kritika koju često ne prepoznamo na pravi način i prave prijatelje proglasimo neprijateljima.

Prijateljstvo se ne može definisati jer to nije matematika gde dva i dva uvek daju četiri. Prijateljstvo nije mera za koju postoji formula i jednačina kako se do njega dolazi.

Prijateljstvo je prijateljstvo i ništa više.

Kroki

Otišao je u taj grad, nije bio nepozvan. Imao je taman toliko godina da je konačno morao biti tu. Pozvali su ga da dođe, a on nije mogao da bira i jednostavno morao je da ode.

Ništa mu nije bilo jasno. Pozvali su ga, a iskrene dobrodošlice nije bilo. Naprotiv, dočekala su ga neka namrštena lica puna mržnje i prezira.

Dobio je svoje mesto na spisku, svoj krevet, svoju garderobu, ali je izgubio slobodu. Spavao je budan, plakao u sebi i jecao na sav glas ali toliko glasno da ga niko nije mogao čuti.

Zašto, zašto, zašto? Postavljao je u sebi pitanja jer svako postavljeno pitanje iziskuje odgovor, a traženje odgovora zaokupi misli i olakšava boravak ma gde se ko nalazi.

Tražio je način da pomogne sebi, da prevaziđe bol, patnju, bes i očajanje. Našao je lek, lek koji lekari ne prepisuju, koji nigde nije zabranjen, besplatan i dostupan svima i na svakom mestu. Biće mu bolje kada potroši celu dozu tog leka koji se zove vreme.

Trošio ga, ne može se reči sa uživanjem, ali ipak ga je trošio i potrošio. Na kraju kada je njemu bilo bolje od tog leka, bilo je bolje i svima koji se nisu lečili na njegov način, a došli su zajedno sa njim.

Kroki

Sedi u sobi i piše, nema pero ni naliv pero, nema olovku ni hemijsku olovku, nema pisaću mašinu, a ni papir. Piše sa svojih deset prstiju, a ruke mu prazne. Soba ne liči na prostoriju pravog pisca jer nema duvanskog dima, šolja od kafe i praznih flaša. Nema ni uređenog haosa, nema čak ni radnog stola. Na krilu drži nešto plastično i kucka po njemu. Nežni otkucaji ritmički remete tišinu, a taj komad plastike verno mu služi i svaki njegov dodir razumno pretvara u slova.

Dok piše, upita sebe „Da li ovo neko čita?“ i obuze ga strah. Zna da su moguća samo dva odgovora na ovo jedno pitanje, a oba ga plaše. Ako niko ne čita, da li to znači da sedi i kucka uzalud, da stvara nešto što nikom nije potrebno i da je lud. Za trenutak suprostavi se strahu i sumnji i pomisli da ipak neko čita, ali opet se uplaši. Pita se šta li je rekao taj neko ko je čitao njegove priče i šta li će reći ako do sada ništa rekao nije. Opet se plaši da li će neko pomisliti da je lud.

Zastade na trenutak, želeo bi da na njegovo pitanje postoji i treći odgovor, ali avaj. Čeka, a ne zna šta čeka i gleda u prazno. Obuzet strahom i sumnjom da li je lud, hrabrost se probudi u njemu i On se seti časa iz srednje škole i priče profesora da je strah normalna pojava i da se normalni samo plaše. To sećanje ga ohrabri i reče sebi „Piši, nije bitno da li neko čita i ako čita šta kaže“.

Kroki

Ne može se reći ovde je početak, a isto tako niko ne sme reći ni da je video kraj. Kreće se, a stoji. Severno, Ledeno, Crveno, Mrtvo, Tiho… Toliko naziva za razne delove ali ta snažna ogromna celina nema ime. Kažem snažna, a ona je blaga i pored svoje snage nikom se ne suprotstavlja, prima sve što u nju dođe ne pitajući odakle ide i koje je boje.

Sve reke teku u tu jednu veliku „baru“, a ona je uvek ista. Njena beskrajna širina i moć uspevaju da pomire sve vode sveta, a ne sputavaju ih. Menja im ćud i ukus a da nisu ni svesne, naprotiv zadovoljne su jer su ostvarile svoj cilj postojanja. Došle su do kraja, a opet su na početku.

U isto vreme ima i dan i noć, zimu i leto, sunce i mesec. Pitam se kako je biti i ovde i tamo, biti najveći, imati sve, a nemati ime.

Kroki

Belo nasuprot crnog, a brzo naspram sporog i neko bi rekao sve ima svoju suprotnost a ja ću biti bezobrazan i reći „svako zašto ima svoje jebiga“. Svaka suprotnost potvrđuje postojanje njene suprotnosti, a tom potvrdom ovekovečuje i samu sebe.

Stvari i događaji se mogu gledati iz više uglova, ali je belo uvek belo, a sporo je uvek sporo i sporije od brzog koje je uvek brzo. Nije bitno odakle i na koji način gledamo, stvari su uvek iste i imaju svoje suprotnosti koje ih potvrđuju.

A šta je sa pravdom?

Kažu da je suprotnost pravdi nepravda, a ako postoji suprotnost zaključili smo da je to podvrda postojanja pod uslovom da se iz svakog ugla mogu videti i pravda i nepravda. A da li je pravda uvek pravda i da li je nepravda uvek nepravda? Da li pravdu vidimo iz svakog ugla? I dok ovako razmišljam dođem do zaključka da pravda ne postoji iako ima svoju suprotnost. Kada pravdu pogledamo iz nekog drugog ugla više je nećemo videti jer će suprotnost to jest nepravda zauzeti njeno mesto.

Kroki

Kosovo srce Srbije

Svane dan, malo potraje, dođe i prođe noć pa opet dan. I tako iz dana u dan. Zemlja se okreće oko Sunca, a kada se okrene krene u još jedan krug. Na časovniku mala kazaljka juri veliku, stigne je, prestigne i opet u poteru za njom.

Mora i jezera isparavaju, pada kiša, a sve reke teku od izvora prema ušću da bi završile u okeanima i jezerima.

Krupni jedu male, mali još manje i …

Sve što se dešava ima isti razlog, da se nikad ne završi.

Kroki

Život! O kako to lepo zvuči, traje neodređeno kratko, obećava mnogo, a …

Jednom delu najmlađe populacije život pruža nadu ostvarenja snova i viziju da će postati doktori, piloti, mornari … a većina pravih mornara, pilota i doktora nikada nisu ni sanjali o takvom pozivu. Procenat ispunjenih životnih obećanja je tako mali da se može iskazati nulom iza koje stoji zarez pa još nekoliko nula i na kraju cifra malo veća od nule. Taj broj je jako mali i u svim matematičkim relacijama praktično je zanemarljiv, ali ipak ima vrednost. Svaka vrednost ma koliko je mala ipak je vedna pažnje, jer da nije tako naš život ne bi bio zapažen  u poređenju sa vremenom za koje ne znamo početak, a kraj ne naziremo.

Vremena uvek malo, želje se nadovezuju jedna na drugu u beskonačnost, borba sa svetlim i mračnim stranama života je neprekidna, a nada zadnja umire. Život je velika vrteška koja je davno počela da se okreće, ma koliko bilo mučno na njoj se svi čvrsto držimo i želimo krug više.

U životu je važno samo jedno, a to su dve stvari: rad, red i disciplina. U ovoj na prvi pogled zvučnoj rečenici koja nam ne govori ništa može se, a i ne mora naći smisao života.

Kroki

Predeli koji nas okružuju areal su rasprostranjenosti svih živih bića, prostor gde svako poštuje zakone prirode koje sama priroda nikada nigde nije zapisala, a svi ih znaju i poštuju na sebi svojstven način. Tu su svi različiti, a u suštini isti. Sve se svodi na roditi se, živeti i neststi. Svi su jači od nekog, od svakog postoji jači, a najjači ne postoji.

U svemu tome čovek je ubedjen da je razumno i najsavršenije biće pa je sebe nazvao homo-sapiens što u prvodu znači biće svesno. Neko od velikih, priznatih umnih ljudi je davno rekao da pametniji popušta, a svi to prihvatili i doveli ljudsku rasu u nezavidan položaj jer se nikada nijedno drugo živo biće ove planete nije pobunilo nazivu homo sapiens, a moja malenkost to shvati da su sva živa bića na zemaljkskoj kugli postupila po toj čuvenoj rečenici koja je zapisana zlatnim slovima u istoriju čovečanstva.

Ljudi su svesni da perfetum mobile ne postoji, a sa druge strane ubedjeni da su savršeni. Nije li to velika zabluda? Zar savršenstvo ne podrazumeva rešavanje svih problema, a problem perfetum mobile postoji danas i postojaće vekovima.

Setite se onog prosjaka iz Vašeg grada što tumara ulicama, koje su njemu putevi bez nade i kraja. Nasumično, bez stida, po nekom zatraži dinar za hleb. Svaki dinar dobijen od prolaznika znači još tren života, još tren nade za bolje sutra i tako iz dana u dan. Uz njega ide i onaj pas što ga svi nazivaju lutalica, a nisu svesni da greše. Čovek je lutalica, a pas nemi posmatrač zle sudbine svesnoga bića. Taj pas nikom nikada tražio ništa nije, a uvek je imao sve i mahao repom što govori da je srećan.

A da li ste videli da pas ubije psa, lav rastrgne lava, zmija ujede zmiju a kobac zgrabi kopca. Niste i nećete videti, ali ste čuli za krstaške, osvajačke i druge ratove u kojima su ljudi ubijali ljude.

Samo čovek svesno ubija čoveka i sebe naziva svesnim bićem, a zapravo nije ni svestan svoje nesvesti.

Kroki

Putnici namernici i Vi koj igrom slučaja posetiste ovu stranicu, koristim priliku da Vam kažem nešto o mestu koje za mene znači mnogo.

Rekom Mileševkom uzvodno od Prijepolja mog rodnog grada, a u podnožju Vaoč šume koja pripada Sedobru selu mojih predaka, nalazi se Manastir Mileševa.

Moji preci učestvovaše u izgradnji svetinje. Na ulazu u crkvu iz priprate nalaze se velika drvena vrata ručni rad mojih predaka. Ta vrata mene pokrenuše da napravim jedna nova vrata, vrata u svet interneta i savremenih tehnologija.

Rečima je teško predstaviti tu svetosavsku pravoslavnu svetinju. Slika govori kao hiljadu reči, ali ni njom čovek ne može osetiti duhovnost niti se može prosvetliti.

Posetite manastir, ali kao putnici namernici jer se u svetinju ne ide slučajno.

Kroki

Google PR

Sponzor

autorska prava

Baneri

IT network
Mladi pisci

Flickr fotografije

Central Park

Enjoying the light . . .

Mimathyma ambica - the Indian Purple Emperor (male)

More Photos
Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.