You are currently browsing the monthly archive for septembar 2007.

Život! O kako to lepo zvuči, traje neodređeno kratko, obećava mnogo, a …

Jednom delu najmlađe populacije život pruža nadu ostvarenja snova i viziju da će postati doktori, piloti, mornari … a većina pravih mornara, pilota i doktora nikada nisu ni sanjali o takvom pozivu. Procenat ispunjenih životnih obećanja je tako mali da se može iskazati nulom iza koje stoji zarez pa još nekoliko nula i na kraju cifra malo veća od nule. Taj broj je jako mali i u svim matematičkim relacijama praktično je zanemarljiv, ali ipak ima vrednost. Svaka vrednost ma koliko je mala ipak je vedna pažnje, jer da nije tako naš život ne bi bio zapažen  u poređenju sa vremenom za koje ne znamo početak, a kraj ne naziremo.

Vremena uvek malo, želje se nadovezuju jedna na drugu u beskonačnost, borba sa svetlim i mračnim stranama života je neprekidna, a nada zadnja umire. Život je velika vrteška koja je davno počela da se okreće, ma koliko bilo mučno na njoj se svi čvrsto držimo i želimo krug više.

U životu je važno samo jedno, a to su dve stvari: rad, red i disciplina. U ovoj na prvi pogled zvučnoj rečenici koja nam ne govori ništa može se, a i ne mora naći smisao života.

Kroki

Advertisements

Predeli koji nas okružuju areal su rasprostranjenosti svih živih bića, prostor gde svako poštuje zakone prirode koje sama priroda nikada nigde nije zapisala, a svi ih znaju i poštuju na sebi svojstven način. Tu su svi različiti, a u suštini isti. Sve se svodi na roditi se, živeti i neststi. Svi su jači od nekog, od svakog postoji jači, a najjači ne postoji.

U svemu tome čovek je ubedjen da je razumno i najsavršenije biće pa je sebe nazvao homo-sapiens što u prvodu znači biće svesno. Neko od velikih, priznatih umnih ljudi je davno rekao da pametniji popušta, a svi to prihvatili i doveli ljudsku rasu u nezavidan položaj jer se nikada nijedno drugo živo biće ove planete nije pobunilo nazivu homo sapiens, a moja malenkost to shvati da su sva živa bića na zemaljkskoj kugli postupila po toj čuvenoj rečenici koja je zapisana zlatnim slovima u istoriju čovečanstva.

Ljudi su svesni da perfetum mobile ne postoji, a sa druge strane ubedjeni da su savršeni. Nije li to velika zabluda? Zar savršenstvo ne podrazumeva rešavanje svih problema, a problem perfetum mobile postoji danas i postojaće vekovima.

Setite se onog prosjaka iz Vašeg grada što tumara ulicama, koje su njemu putevi bez nade i kraja. Nasumično, bez stida, po nekom zatraži dinar za hleb. Svaki dinar dobijen od prolaznika znači još tren života, još tren nade za bolje sutra i tako iz dana u dan. Uz njega ide i onaj pas što ga svi nazivaju lutalica, a nisu svesni da greše. Čovek je lutalica, a pas nemi posmatrač zle sudbine svesnoga bića. Taj pas nikom nikada tražio ništa nije, a uvek je imao sve i mahao repom što govori da je srećan.

A da li ste videli da pas ubije psa, lav rastrgne lava, zmija ujede zmiju a kobac zgrabi kopca. Niste i nećete videti, ali ste čuli za krstaške, osvajačke i druge ratove u kojima su ljudi ubijali ljude.

Samo čovek svesno ubija čoveka i sebe naziva svesnim bićem, a zapravo nije ni svestan svoje nesvesti.

Kroki

Putnici namernici i Vi koj igrom slučaja posetiste ovu stranicu, koristim priliku da Vam kažem nešto o mestu koje za mene znači mnogo.

Rekom Mileševkom uzvodno od Prijepolja mog rodnog grada, a u podnožju Vaoč šume koja pripada Sedobru selu mojih predaka, nalazi se Manastir Mileševa.

Moji preci učestvovaše u izgradnji svetinje. Na ulazu u crkvu iz priprate nalaze se velika drvena vrata ručni rad mojih predaka. Ta vrata mene pokrenuše da napravim jedna nova vrata, vrata u svet interneta i savremenih tehnologija.

Rečima je teško predstaviti tu svetosavsku pravoslavnu svetinju. Slika govori kao hiljadu reči, ali ni njom čovek ne može osetiti duhovnost niti se može prosvetliti.

Posetite manastir, ali kao putnici namernici jer se u svetinju ne ide slučajno.

Kroki

Ima jedna zemlja, a nema jednog vladara sa tri sina. Nisam siguran ni vladara da ima, a u njoj uvek vlada red. Ta zemlja u stvari i nije zemlja, nisam siguran da znam šta je. U njoj nikada niko nije bio, a svi znaju bar po nešto o njoj. Ta zemlja je u stvari jedno veliko carstvo. Carstvo bez cara u kom je svako svoj kralj. Tu svi kraljevi nemaju dvor, a svi su u isto vreme svoje dvorske lude.

Nekom’ je dan a drugom je noć, to je moguće samo u zemlji gde je logika nelogična. Jedan se smeje, a drugi plače jer tu suprotnostima nikada kraja. Prostor gde svako bira svoj put, a puteva ima raznih. Svaka ruža ima svoj trn, a predeli ove zemlje su cvetne staze i putevi posuti trnjem. Birate sami gde ćete ići. Po cvetnoj stazi koja nema svoj kraj, a ni početak joj niko nasao nije ili po trnju koje vas bode, a ubodi ne ostavljaju trag.

Nepoznato vam postaje poznato, a poznato vam više zanimljivo nije. Lepo postaje ružno, a ružno jos lepše. Veliko je malo, a malo najveće.

Čovek je rođen da hoda po zemlji, a ovde leti kroz vreme i noć. Kada žuri on se ne pomera, a dok se smeje ili dok plače on zapravo nemo ćuti.

Vreme stoji, ubrza i nestane.

Zemlja bez vladara, carstvo sa kraljem, jednom rečju to je san.

Kroki

Blog, bloga, blogu, blog, blog, blogom, blogu.

Menjam reč blog kroz padeže iako znam da se to ne radi, ali znam i da je gramatika stvar dogovora pa ako se jednog dana „dogovore“ da se i strane reči mogu menjati kroz padeže ponosno ću da kažem: „Prvi sam počeo“.

Sve ima svoje vreme i svoj početak, pa tako i moje „blogerisanje“. Nije ničim izazvano, neko ga je izazvao, ali Vam neću reći Ko (da ne bi Vi pričali dalje). Poznaće se on kada ovo bude čitao, tiho će se smejati dok tamo neki mikrokontroleri nule i jedinice prebacuju jedne u druge.

Čudno zvuči da je nešto o ničemu i da će koristiti svačemu. Blago je reći čudno, konfuzno. Ako Vam smeta, nemojte više dolaziti i čitati, molim Vas. Ipak, zapamtite da će Vam nekada nešto od ovoga što je o ničemu koristiti nečemu.

Sada dok razmišljate da li sam u pravu i da li da dođete opet na ovaj blog, shvatate da nas ima raznih i da smo svi različiti.

Da smo svi isti, ne bi Sunce sijalo.

Kroki